|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
On this page – Na ovoj stranici:
About the Writer – O piscu
The latest novel – Novi roman
Recent work – Prethodni roman
In preparation – U pripremi
RATKO ADAMOVIC, novelist and short story
writer, was born in 1942.His collections of short stories are Yellow
Submarine (1972) and Everybody Dies (1977). His novels are Nude Guard (1982), Rope (1977), Workshop
for Madness (1986), Sacred Oak
(1990 and 1992), Caravansary (1993), Pagan Protocol (1995), Immortal Kaleb
(1997 and 1998), Kantarion (1998), Clay Readers (2000), Garden of Spirits, essays
(2002) - some
of which were translated into English and French - School of Night, novel (2003)
Glass-forgers, novel (2005) - folio 1 of his selected works - Skipper,
novel (2007) and the latest – Beyond God (2010).
|
|
The theme of isolation of the individual from the outside
world serves as the foundation for Adamovic's metaphorical prose, in which
the absence of a sense of time prevails.
Ratko Adamovic works and lives in Belgrade. Selected excerpts from his books
have been translated into many foreign languages and his stories included
in world anthologies of short stories.
|
|
IZA
BOGA / BEYOND GOD
Novi
roman Ratka Adamovica
New
novel by Ratko Adamovic
Pritisnut sveopštim cunamijem
političkog licemerja, cirkusom bahatog menjanja kostima i obrazina, gubeći
egzistencijalni smisao pod rastućom deponijom korporacijskih agresija koji
i noć i dan pretvaraju u razvikanu reklamu, cunamijem onih koji prodaju i
onih koji kupuju, pretvarajući to u kapitalnu životnu vrednost, Andrija
Tomašević, braneći se svojom naukom i osluškivanjem druge stvarnosti, kreće
iznenada i nepripremljen na put. Kreće u potragu za svetom legendi i
dručijeg verovanja, u potragu za Visuć gradom – Crnom kraljicom, poslednjim
utočišem poslednjeg bosanskog kralja, za tragovina nekadašnjih mora.
Šta donosi dramatična noć u
sveopštoj srbijanskoj Smešnoj varoši? Šta su prizori i otkrića u Visuć
gradu? Sme li se zaći u prostore iza znanog Boga? Koja ga to žena sačekuje
u vremenu megalitskih rituala praiskonske, čovečnije ljubavi, čistote, misterija i strasti.
Šta donose susreti sa umnim ljudima ovoga naroda, povučenim u planinske
tišine i zaklone opustele i presvraćene zemlje? Koje su ono kuće na Mapi
sveta planinskog barda, nekadašnjeg moreplovca?
***
Andrija Tomasevic is depressed by a worldwide
tsunami of political hypocrisy, by a circus of haughty transformations of
costumes and masks, by a loss of sense of existence under a growing dump of
aggressive corporations who turn day and night into a deafening noise of
commercials. Disheartened by a tidal wave of those who sell and those who
buy turning the whole business into universal values, he defends himself
with his science and is spying for a different reality. All of a sudden and
unprepared he takes off on a journey. He takes off in search for a world of
legends and different codes, in search for the Visuc Grad– the Black Queen (an old
fortress at the peak of a rocky mountain top) - the ultimate refuge of the last Bosnian King,
in search for possible traces of a long-gone see.
What is it
that a night in a Serbian rural Comical
Town brings about?
What are the sightings and discoveries at the Visuc Grad? Is man allowed to
wonder about spaces beyond (our perception of) God? Who is the woman
waiting for him at the time of megaliths, of rituals of primeval and more
humane love, of purity, of mysteries and passions? What is it that meetings
with Serbian wise men withdrawn in mountain stillness and shelters of a
deserted and troubled land bring about? What do those houses stand for on
the world map of a mountain wise man, a former sailor?
|
Интервју:
POLITIKA, 10. januar 2011
Владару
не треба
човек маште
У
роману се,
кроз необично
путовање
низ Србију,
иде у
простор у
којем нема
граница
између
стварног и
нестварног,
што је
одувек
погрешна
подела, јер
је у питању
само виши
степен
реалног.
Фотодокументација
„Политике”
Издавачка
кућа „Лагуна”
објавила је
нови роман
Ратка
Адамовића (1942),
под
интригантним
насловом
„Иза Бога”.
Роман „Иза
Бога” је
пикарска
повест,
авантура
трагања за
мером
ствари,
емоцијама и
идентитетом,
која траје
на
границама
познатог
света, на
којима се
мит меша са
стварношћу,
а древна
знања са
варљивим
знањем и
искуством
живота. Ратко
Адамовић је
аутор књига:
„Жута
подморница”
(1971), „Конопац” (1977),
„Сви умиру” (1979),
„Гола гарда” (1982),
„Караван
сарај” (1993),
„Бесмртни
Калеб” (1997),
„Кантарион” (1998),
„Тумачи глине”
(2002), „Скакач” (2007)...
Његове
приче и
романи
драматизовани
су и играни
на филму,
радију и
позоришту, а
многа дела
преведена
су на
немачки, енглески,
италијански,
пољски,
чешки, словачки,
румунски,
грчки,
литвански,
хебрејски...
Ваш
нови роман
носи наслов
„Иза Бога”.
Улазите у
нове
димензије
живљења, шта
нас чека тамо
– иза Бога?
Не
улазим у
нове
димензије.
Све су
димензије
одувек ту,
око нас, у
нама, у свету
са којим се у
много чему
више не
разумемо.
Може се ући у
простор иза
знаног Бога,
онога којег
несретни
човек облачи
у своје
крваве
хаљине,
ткане од
нити мржње,
лицемерја,
себичности
и глупости.
Залазим у
овој књизи у
простор иза
онога Бога
на кога
лепимо
своје боје и
измишљамо
му којекаква
имена и
стварамо
ратнички
Театар сенки.
Стварни
Творац са
том људском
закрвављеном
игром – нема
ништа. У
роману се,
кроз необично
путовање
низ Србију,
иде у простор
у којем нема
граница
између
стварног и
нестварног,
што је
одувек
погрешна
подела,јер
је у питању
само виши
степен
реалног.
Професор
Андрија
Томашевић,
успешан, у
најбољим
годинама,
све напушта,
креће на пут
неке нове
наде. Куда
тај пут води?
Чувајући
се
препричавања
романа,
одговорићу
веома
сведено:
поред
сусрета са
необичним, а
драгоценим
људима,
трагања за
Црном
краљицом –
Висућ
градом,
проверавањем
легенде о
некадашњим
морима, пут
води управо
у поменуту
вишу реалност,
тамо, у
светове
које више
нисмо кадри
да уочимо и
да их
користимо
као велике
путоказе и
наук.
Можемо
ли кренути у
град Црне
краљице, а
стићи у град
Беле
краљице?
Могу
само
одважни.
Видели сте,
где год
стигне
Андрија
Томашевић,
кажу му: „Па
стигао си, нашао
си је, ово ти
је црна и
прецрна
краљица”. Одважни
и занесени
верују да се
може заћи тамо
даље, до
стварних
извора људског.
Тамо где очи
и руке нису
закрвављени,
где се не
смишљају
нова
средства за
убијање целих
народа.
Отићи даље
од једино
важећег поклича
„отми” и „дај
мени све”.
Када би
човек пристао
да се
пробуди и
види колико
стварно постоји
то што сте
назвали
Белом краљицом
и то не у
неком
недоходу, ту
је, скоро на
корак до нас.
Али, ми
одавно не
знамо тако да
корачамо.
Зашто
се у зрелим
годинама,
када се
приближавамо
„другом
прагу
живота”,
одричемо
сећања,
мистичних
слика из
детињства,
које су, уствари,
једини
прави путокази?
Зато
што
корпорацијама,
газдама,
савременом
систему
државе и
друштва,
владару, не
треба човек
маште, човек
узнесен
имагинацијом,
човек
чистог ока и
ума који је
кадар да препозна
виле, панове
и силе и
појаве за
које и
немамо
тачна имена.
Друштву треба
тих и
послушан
шраф, онај
који ради и
све
зарађено
баца у
идиотски
бездан
супермаркета,
који је глув
и слеп на све
осим на тв-рекламе
и бескрајни
ланац лажи и
полуистина
које данас
зовемо
вестима.
Да
ли љубав
може да
помири
непрестану
борбу
између добра
и зла?
Тешко.
Мада, тај
покушај је,
кроз векове,
један од
најузвишенијих,
највећа
мера људскости.
Када би
љубав
побеђивала
зло, не би била
тако ретка.
Зар није сва
књижевност,
сва филозофија,
све остало
стваралаштво
заправо
говор о
борби
љубави
против зла?
Човек се
докопао
свести, а
свест му, уз
велике,
несамерљиве
идеје и
дела,опојно
и непрестано
шапуће све
зло овога
света.
Постоји
ли, уопште,
шанса да се
човек који је
умислио да
је јачи од
Бога – врати
Богу?
Наравно.
Када целу
Планету
опустимо
као што су
људи
учинили са
Ускршњим
острвом.
Када посечемо
све шуме
овога света
(а дрво је
близак
човеков
рођак), да би
корпорацијски
камиони и
скупе
лимузине
имали своје
аутопутеве
где год
замисле.
Када
упакују и
продају сву
воду на
свету и
проспу још
небројена
мора невине
крви. Када се
сваки
лицемерни,
полуобразовани
аматер
опроба на
месту министра,
премијера,
или члана
парламента.
Када
из
библиотека
избаце
Раблеа,
Дантеа, Његоша,
Достојевског,
Хесеа,
Рилкеа,
Кјеркегора,
Ничеа,
Томаса Мана,
Пруста,
Бодлера, Хомера,
Камија..., а
уместо њих
ставе
гимназијске
свешчице
тв-звездица,
певачица и
стриптизета,
школске
саставе
жена које су,
ужаснуте пред
својим
средовечним
годинама,поверовале
да је спас у
писању, ма
каквом, али
писању, ставе
целу
поплаву
повампиреног,
бљутавог
соц-реалистичког
препричавања
својих живота
из управо
минулих
ратова и
бомбардовања,
а већ данас
све то, неки,
без трунке
стида,
проглашавају
за
књижевност.
Када у школске
и
факултетскепрограме
уђе цела
војска
амбициозне
недаровитости
а нађу се људи
који ће бити
спремни да
то предају
као књижевност.
Када
све то
потраје и
нестане и
последња примисао
да је на
овоме свету
било
стварних мислилаца,
духовних
величина,
вајара,
композитора,
градитеља,
писаца,
филозофа,
умних теоретичара,
када
задувају
страшни ветрови
свеопште
пустиње,
можда ће се
неко сетити
праотаца,
духовности
коју смо
помињали,
можда ће се
сетити оних
прапредака
који су, без
Болоњске
декларације,
у својим
пећинама, уз
лојану
свећу
цртали
небеска
сазвежђа и
путоказе
духа и
живљења (а ми,
у својој
уображеној
назовицивилизацији,
мислили да
су то
цртарије
доконих
ловаца),
можда ће, оно
што остане
од човека,
препознати
стварно
лице
свеопштег
Творца.
Зоран
Радисављевић
|
|
|
|
|
Recent work – Prethodni
roman
SKIPPER, novel
Author: RATKO ADAMOVIC
Publisher: Narodna Knjiga, 2007
It seems that the Archipelago of
Eternity, in its true sense, was first foreshadowed - however, there is
hearsay that it was actually discovered - by a Frenchman. If it is not only
a rumor, his name was Georges Bataille. Some eccentrics claim that in some
scripts written by the mysterious Frenchman they read about the
consequences of when the Archipelago and the life on earth - if the life on
earth were worth mentioning at all - briefly unite somewhere at their
hardly noticeable border line. Whichever way, its existence had been long
before suspected, though maybe not with that particular name. Nevertheless,
it is authentic that the Frenchman was the first one to write about the
momentous instant of a “small death” that occurs when the Archipelago of
Eternity and the life here, on earth, unite. If the life here… All right,
that doubt has already been expressed. 
TRUE BELIEF OF THE DOUBTING
Ratko Adamovic, SKIPPER, Narodna Knjiga, Belgrade
2007
The books of Ratko Adamovic’s to all - new, occasional, passionate -
readers offer a surprise that grows progressively with their wish to
“decode” each book in all its segments, thus commending themselves to the
readers like diverse metaphoric and semantic strata. Ratko Adamovic,
composing his books outside the clichéd and conceptually exhausted literary
market of Belgrade and of Serbia, at a middle point between meaningful
heights of an essay and a suggestive story, with every new book of his sets
forward to his readers a new challenge: different from the former one - the
same only because it originates from the same fascinating literary workshop
of Adamovic’s. Local critics and his colleges, who for decades have been
scraping along uncultivated land of worn out national myths and senseless
and futile revitalization of “everlasting” stories, restrained themselves
from commenting his works, nurturing a domicile and subconscious envy of
the kind: I would write like him if I
only could. Nevertheless, on many occasions this writer has proved that
he can achieve something that for others is only of a rhetoric substance so
dear to critics - to be modern in a traditional way and traditional in a
modern way both at the same time. One could say usual alchemy of an unusual
author or vice versa. Unusual, truly dedicated to principles of high
literary qualities, to both the trends of the world and the heritage of the
Serbian literature, Ratko Adamovic with every new book of his sets forward
a new creative challenge attempting with every new page or with every new
dramatist and stylistic acrobatics to rise even above his own ideas.
Therefore many of Adamovic’s novels attempt to be smarter than the author
himself and to surpass the original aim, but precisely, what presents a
weak point of many, presents a strong point of few. This is exactly the way
in which one should read the new novel Skipper.
Books like this one are very rare lately. Why do I point out this fact
at the beginning, highlighting it before the book’s literary, poetic,
stylistic and proficient accomplishments? Principally since the linear line
of the narrative and the classic narration with brilliant psychological and
symbolic nuances at the beginning of a new millennium prove that a classic
novel is possible, furthermore the book is remarkably attention-grabbing,
offering a potential reader a nearly forgotten joy of reading.
A narrative that begins literary out of nowhere or
everywhere, from the eternity of the “archipelago” situated “everywhere and
nowhere” from which the “white boy” gets into his “embodiment” – Doubting
Ivan - hospitalized, following a successful professional career and several
doctorates, in a “totally mundane” Serbian hospital. Being cured from an
unknown disease and even less known weakness, Doubting Ivan presents a
mystery for his biological parents and doctors, the entire company, family
and the nation, who were expecting his glorious come back. However, from
within the facade of Doubting emerge the “white boy” from the “archipelago”
bringing along a totally different essence, as well as a totally different
experience of existence diametrically opposite to petty proprietors’
instincts of the humans - doctors in this case - as well as layers of
national and familiar prejudice and expectations. On his journey of
initiation into human existence the “white boy” carries from the
“archipelago” himself, his relation to the absolute as an eternal truth and
- the Creator. However, following his encounters with characters from the
metaphoric endlessness of the hospital, he begins to doubt his truth, face
to face with numerous unsolved problems and unachieved goals that culminate
through his living within stratified and complex mutual relations, emotions
and expectations. The journey towards the divine truth turns to a journey
into the most profound depths of a being–searcher, attempting to reach the
truth in the only possible way – by means of love, united with his loving
one in the “small death” (G. Bataille) – i.e. orgasm. However, already
existing within the celestial and chthonian truth, love is, in its highest
exaltation, only a step away from death that inspires love with challenges,
definiteness and a fear from the entire passing away into a nonbeing.
Furthermore, combined with the mystic tradition, St Augustine, The Great
Inquisitor, George Bataille, the global mystical legacy, the allegory of
the hospital situation and the “sickness unto death” (Kierkegaard), the
novel Skipper acquires a miraculous form of a universal metaphor and a
specific hymn of love materialized at the most unusual places by means of
cosmic plethora.
More inattentive readers may, due to a plentitude of
topics and ostensibly static, meditative and limited in space picture of
the novel, get an impression that they are reading a book that is unable to
fully concentrate on the depicted subject matter. Nevertheless, it is
absolutely clear later that the author successfully realizes his idea
precisely by employing that specific point of view, unusual stylishness and
arrangement of details, avoiding schematized and traditionalistic individualization
of the characters. In the same manner Adamovic eschews, by giving
preference to facts and short essay-like tractates, to make the novel
appear monotonous since the core of the fable does not carry enough
intensity as the narration itself is relaxed and consistent in view of the
fact that the author desires to explicate his narrative modus operandi and
his point of view. Besides, Adamovic achieves this elegant steering clear
of that ostensible inevitability by bringing to life some specific details
and by intensifying parts of episodic characters - other patients and
Ivan’s parents - within the dramatic mainstream thus assigning to the
leading characters and their intentions a more compelling and polysemantic
underpinning within the basic structure of the novel and also by building
of a general and individual picture of the characters.
With the help of qualities of his inner being, the White Boy achieves
the desired. While the humankind is still rolling in the mire of their
small proprietor’s pseudo-intelectual instincts and desires, in the
hospital that has no end and where the only horizon is an endless line of
intensive care units, the machines for keeping the humankind alive, but
without spirit and emotions, are smoldering.
This book is, undoubtedly, interwoven with an adventurous spirit and
picaresque parts, universal paradigms of quest for wisdom, for the Grail
and for secrete learnings hidden somewhere between heaven and earth, on a
road on which we can uncover a secret and the secret can uncover us.
ISTINSKA VERA NEVERNOG
Ratko Adamović, SKAKAČ,
Narodna knjiga, Beograd 2007
Knjige Ratka Adamovića svakom - novom, povremenom, pasioniranom –
čitaocu nude iznenađenje koje raste progresivno sa željom da se knjiga
“otključa” u svim segmentima koji se, poput raznorodnih metaforičkih i
semantičkih nivoa, nude čitaocu. Stvarajući izvan poetički stereotipne i
idejno izmoždene književne čaršije beogradske i srpske Ratko Adamović, na
sredokraći između značenjskih visina eseja i sugestivne priče, svakom novom
knjigom pred čitaoca postavlja novi izazov, različit od prethodnog i isti
samo utoliko što dolazi iz začudne pripovedačke i romaneskne radinoce
Adamovićeve. Prećutkivan od kritike koja je prema njegovim delima gajila
domicilnu i podsvesnu zavist tipa; “Ja bih ovako pisao, samo kada bi umeo”
i kolega, koje su se decenijama koprcale u parlogu oronulih nacionalnih
mitova i beslovesne i uzaludne revitalizacije “večnih” priča, ovaj pisac je
više puta dokazao ono što je za druge samo retoričko pitanje milo
kritičarima da, u isto vreme, bude moderan na tradicionalan način i
tradicionalan na moderna način. Reklo bi se, obična alhemija neobičnog
pisca ili upravo suprotno. Neobičan, istinski veran načelima književnog
kvaliteta i tokova svetske i nasleđa srpske književnosti, Ratko Adamović svakom
novom knjigom i pred sebe postavlja novi kreativni izazov pokušavajući,
svakom stranicom ili dramaturškom i stilskom akrobacijom, da nadiđe i
vlastitu zamisao. Otuda mnogi Adamovićevi romani pokušavaju da budu
pametniji od samog pisca da nadiđu prvobitnu nameru ali u pravo iz onoga
što je mana mnogima niče vrlina malobrojnih. Upravo je to put kojim treba
krenuti u iščitavanje novog romana – Skakač.
U
poslednje vreme veoma su retke knjige poput ove. Zašto napominjem ovu
činjenicu na početku stavljajući je u prvi plan u odnosu na književnu,
poetičku, stilsku i zanatsku ostvarenost? Pre svega što linearna linija
priče i klasično pripovedanje uz briljantnu psihološku i simboličku
iznijansiranost na početku novog milenijuma dokazuju da je klasičan roman moguć
i ne samo to; već i da je itekako zanimljiv pružajući potencijalnom čitaocu
skoro zaboravljenu radost čitanja.
Priča koja počinje bukvalno niotkuda ili odasvuda; iz beskraja
“arhipelaga” situiranog “svuda i nigde” iz koga “beli mladić” dolazi u svoje
“otelovljenje” – Ivana Nevernog, hospitalizovanog, posle uspešne svetske
profesionalne karijere i nekoliko doktorata, u jednoj “sasvim običnoj”
srpskoj bolnici. Lečen od nepoznate bolesti i još manje poznate slabosti
Ivan Neverni je enigma i za svoje biološke roditelje, lekare i čitavu
okolinu, familiju i naciju, koja očekuje njegov trijumfalni povratak. Ali u
obličju Nevernog pojavljuje se “beli mladić” iz arhipelaga koji sobom nosi
sasvim drugačiju esenciju ali i iskustvo postojanja; dijametrano suprotan
sitnoposedničkim instiktima ljudskim, lekarskim, u ovom slučaju, ali i
naslagama nacionalnih i porodičnih predrasuda i očekivanja. Na
inicijacijsko putovanje u ljudsko postojanje “beli mladić” iz arhipelaga
nosi sebe, odnos prema apsolutu kao večitoj istini i Tvorcu ali, u susretu
sa likovima iz metaforičnog beskraja bolnice, i svoje istine dovodi u
pitanje u dodiru sa nizom nerazrešenih problema i životnih neostvarenosti,
koje kulminiraju tokom njegovog boravka u slojevitosti i složenosti
međusobnih odnosa, emocija i očekivanja. Put ka božanskoj istini se
pretvara u putovanje u najdublje dubine bića tragaoca koji pokušava da se
približi istini postojanja na jedini mogući način putem, ljubavlju -
sjedinjenjem sa voljenom osobom u “maloj smrti” (Ž.Bataj), orgazmu. Ali,
kako i jeste unutar nebeske i htonske istine ljubav je, u svojim najvišim
egzaltacijama, na korak od smrti kao što smrt inspiriše ljubav, izazovima,
konačnošću i strahom od potpunog nestajanja u nebiću. Ako pri tom dodamo
mistično nasleđe, Sv Avgustina, Velikog Inkvizitora, Žorža Bataja i svetske
mistične baštine, alegoriju bolničkog okruženja i “bolesti na smrt”
(Kjerkegor), tek onda roman Skakač dobija začudan oblik univerzalne
metafore i specifične himne ljubavi koja se postvaruje na najčudnijim
mestima načinom kosmičke punoće.
Lakomisleniji čitaoci će u obilju tema i naoko statične, meditativne i
prostorno ograničene slike prostora ovog romana, za trenutak pomisliti da
pred sobom imaju knjigu koja ne uspeva da se u potpunosti usredsredi na
izabranu problematiku. No, kasnije biva potpuno jasno da pisac uspešno
realizuje svoju zamisao uprav tim specifičnim načinom posmatranja,
neobičnom stilizacijom i rasporedom detalja, izbegavanjem shematizovanog i
tradicionalističkog individualizovanja likova. Na isti način Adamović
izbegava da, davajući prednost faktima u malim esejiziranim traktatima,
roman učini monotonim jer osnova fabule ne nosi u sebi dovoljno intenziteta
jer je i samo pripovedanje smireno i razložno budući da, u isto vreme, želi
da obrazloži svoj pripovedački postupak i ugao posmatranja. Takođe eleganto
mimoilaženje ove naoko neminovnosti Adamović postiže oživljavanjem nekih
pojedinosti i intenziviranjem učešća epizodnih likova (ostali bolesnici i
Ivanovi roditelji) u osnovnom dramaturškom toku koji glavnim likovima i
njihovim namerama daju jače i višeznačnije utemeljenje unutar osnovne
konstrukcije romana ali i u građenju opšte i pojedinačne karakterološke
slike.
Osobinama svoga unutarnjeg bića “beli mladić” doseže željeno. Dok se
ljudski rod još uvek valja u kalu svojih sitnoposedničkih i
pseudointelektualnih instikata i želja u bolnici kojoj nema kraja i konca a
jedini horizont je beskrajni niz “šok” soba u kojima tinjaju aparati koji
održavaju čovečanstvo bez emocija i duha.
Nesumnjivo da je ova knjiga, prožeta avanturističkim duhom i pikarskim
partijama, univerzalna paradigma potrage za mudrošću, gralom i tajnim
znanjem skrivenim negde između neba i zemlje; na putu kojim otkrivamo tajnu
i tajna otkriva nas.
Petar V. Arbutina
|
|
|
|
|
|
|
|
|
In preparation – U pripremi
SELECTED WORKS: The publishing of
Adamovic’s SELECTED WORKS was announced at the Opening of the 51st Belgrade
International Book Fair. The announcement attracted enormous attention by
the public and media. This edition consists of the following novels:
1. Glass Forgers, 2. School of Night,
3. Kantarion, 4. Immortal Kaleb
5. Pagan Protocol, 6. Caravansary, 7. Sacred Oak
|
|
|
|
|
|
|
On this page – Na ovoj stranici:
About the Writer – O piscu
The latest novel – Novi roman
Recent work – Prethodni roman
In preparation – U pripremi
RATKO ADAMOVIC, novelist and short story
writer, was born in 1942.His collections of short stories are Yellow
Submarine (1972) and Everybody Dies (1977). His novels are Nude Guard (1982), Rope (1977), Workshop
for Madness (1986), Sacred Oak
(1990 and 1992), Caravansary (1993), Pagan Protocol (1995), Immortal Kaleb
(1997 and 1998), Kantarion (1998), Clay Readers (2000), Garden of Spirits, essays
(2002) - some
of which were translated into English and French - School of Night, novel (2003)
Glass-forgers, novel (2005) - folio 1 of his selected works - Skipper,
novel (2007) and the latest – Beyond God (2010).
|
|
The theme of isolation of the individual from the outside
world serves as the foundation for Adamovic's metaphorical prose, in which
the absence of a sense of time prevails.
Ratko Adamovic works and lives in Belgrade. Selected excerpts from his books
have been translated into many foreign languages and his stories included
in world anthologies of short stories.
|
|
|
