Ratko Adamovic


Writer


Books

Media

Excerpts

Biography

Current

Contact


? Adamovic, 2000
?Concept, 2000


Current


On this page – Na ovoj stranici:

 

About the Writer – O piscu

The latest novel – Novi roman

Recent work – Prethodni roman

In preparation – U pripremi

 

 

RATKO ADAMOVIC, novelist and short story writer, was born in 1942.His collections of short stories are Yellow Submarine (1972) and Everybody Dies (1977). His novels are  Nude Guard (1982), Rope (1977), Workshop for Madness (1986), Sacred Oak
(1990 and 1992), Caravansary (1993), Pagan Protocol (1995), Immortal Kaleb (1997 and 1998), Kantarion (1998), Clay Readers (2000), Garden of Spirits, essays (2002) - some
of which were translated into English and French - School of Night, novel (2003) Glass-forgers, novel (2005) - folio 1 of his selected works - Skipper, novel (2007) and the latest – Beyond God (2010).

 

 

 

ratko foto za sajt

 

The theme of isolation of the individual from the outside world serves as the foundation for Adamovic's metaphorical prose, in which the absence of a sense of time prevails.

Ratko Adamovic works and lives in Belgrade. Selected excerpts from his books have been translated into many foreign languages and his stories included in world anthologies of short stories.

IZA BOGA / BEYOND GOD

Novi roman Ratka Adamovica

New novel by Ratko Adamovic

 

 

 

sajt plakat Iza Boga

 

 

 

 

 

          Pritisnut sveopštim cunamijem političkog licemerja, cirkusom bahatog menjanja kostima i obrazina, gubeći egzistencijalni smisao pod rastućom deponijom korporacijskih agresija koji i noć i dan pretvaraju u razvikanu reklamu, cunamijem onih koji prodaju i onih koji kupuju, pretvarajući to u kapitalnu životnu vrednost, Andrija Tomašević, braneći se svojom naukom i osluškivanjem druge stvarnosti, kreće iznenada i nepripremljen na put. Kreće u potragu za svetom legendi i dručijeg verovanja, u potragu za Visuć gradom – Crnom kraljicom, poslednjim utočišem poslednjeg bosanskog kralja, za tragovina nekadašnjih mora.

 

          Šta donosi dramatična noć u sveopštoj srbijanskoj Smešnoj varoši? Šta su prizori i otkrića u Visuć gradu? Sme li se zaći u prostore iza znanog Boga? Koja ga to žena sačekuje u vremenu megalitskih rituala praiskonske, čovečnije  ljubavi, čistote, misterija i strasti. Šta donose susreti sa umnim ljudima ovoga naroda, povučenim u planinske tišine i zaklone opustele i presvraćene zemlje? Koje su ono kuće na Mapi sveta planinskog barda, nekadašnjeg moreplovca?

 

***

 

Andrija Tomasevic is depressed by a worldwide tsunami of political hypocrisy, by a circus of haughty transformations of costumes and masks, by a loss of sense of existence under a growing dump of aggressive corporations who turn day and night into a deafening noise of commercials. Disheartened by a tidal wave of those who sell and those who buy turning the whole business into universal values, he defends himself with his science and is spying for a different reality. All of a sudden and unprepared he takes off on a journey. He takes off in search for a world of legends and different codes, in search for the Visuc Grad– the Black Queen (an old fortress at the peak of a rocky mountain top) - the ultimate refuge of the last Bosnian King, in search for possible traces of a long-gone see.

 

What is it that a night in a Serbian rural Comical Town brings about? What are the sightings and discoveries at the Visuc Grad? Is man allowed to wonder about spaces beyond (our perception of) God? Who is the woman waiting for him at the time of megaliths, of rituals of primeval and more humane love, of purity, of mysteries and passions? What is it that meetings with Serbian wise men withdrawn in mountain stillness and shelters of a deserted and troubled land bring about? What do those houses stand for on the world map of a mountain wise man, a former sailor?

 

 

 

Интервју:  POLITIKA, 10. januar 2011

Владару не треба човек маште

У роману се, кроз необично путовање низ Србију, иде у простор у којем нема граница између стварног и нестварног, што је одувек погрешна подела, јер је у питању само виши степен реалног.

 

http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/162961/i/1/ratko.jpg

Фотодокументација „Политике”

Издавачка кућа „Лагуна” објавила је нови роман Ратка Адамовића (1942), под интригантним насловом „Иза Бога. Роман „Иза Бога” је пикарска повест, авантура трагања за мером ствари, емоцијама и идентитетом, која траје на границама познатог света, на којима се мит меша са стварношћу, а древна знања са варљивим знањем и искуством живота. Ратко Адамовић је аутор књига: „Жута подморница” (1971), „Конопац” (1977), „Сви умиру” (1979), „Гола гарда” (1982), „Караван сарај” (1993), „Бесмртни Калеб” (1997), „Кантарион” (1998), „Тумачи глине” (2002), „Скакач” (2007)... Његове приче и романи драматизовани су и играни на филму, радију и позоришту, а многа дела преведена су на немачки, енглески, италијански, пољски, чешки, словачки, румунски, грчки, литвански, хебрејски...

Ваш нови роман носи наслов „Иза Бога”. Улазите у нове димензије живљења, шта нас чека тамо – иза Бога?

Не улазим у нове димензије. Све су димензије одувек ту, око нас, у нама, у свету са којим се у много чему више не разумемо. Може се ући у простор иза знаног Бога, онога којег несретни човек облачи у своје крваве хаљине, ткане од нити мржње, лицемерја, себичности и глупости. Залазим у овој књизи у простор иза онога Бога на кога лепимо своје боје и измишљамо му којекаква имена и стварамо ратнички Театар сенки. Стварни Творац са том људском закрвављеном игром – нема ништа. У роману се, кроз необично путовање низ Србију, иде у простор у којем нема граница између стварног и нестварног, што је одувек погрешна подела,јер је у питању само виши степен реалног.

Професор Андрија Томашевић, успешан, у најбољим годинама, све напушта, креће на пут неке нове наде. Куда тај пут води?

Чувајући се препричавања романа, одговорићу веома сведено: поред сусрета са необичним, а драгоценим људима, трагања за Црном краљицом – Висућ градом, проверавањем легенде о некадашњим морима, пут води управо у поменуту вишу реалност, тамо, у светове које више нисмо кадри да уочимо и да их користимо као велике путоказе и наук.

Можемо ли кренути у град Црне краљице, а стићи у град Беле краљице?

Могу само одважни. Видели сте, где год стигне Андрија Томашевић, кажу му: „Па стигао си, нашао си је, ово ти је црна и прецрна краљица”. Одважни и занесени верују да се може заћи тамо даље, до стварних извора људског. Тамо где очи и руке нису закрвављени, где се не смишљају нова средства за убијање целих народа. Отићи даље од једино важећег поклича „отми” и „дај мени све”. Када би човек пристао да се пробуди и види колико стварно постоји то што сте назвали Белом краљицом и то не у неком недоходу, ту је, скоро на корак до нас. Али, ми одавно не знамо тако да корачамо.

Зашто се у зрелим годинама, када се приближавамо „другом прагу живота”, одричемо сећања, мистичних слика из детињства, које су, уствари, једини прави путокази?

Зато што корпорацијама, газдама, савременом систему државе и друштва, владару, не треба човек маште, човек узнесен имагинацијом, човек чистог ока и ума који је кадар да препозна виле, панове и силе и појаве за које и немамо тачна имена. Друштву треба тих и послушан шраф, онај који ради и све зарађено баца у идиотски бездан супермаркета, који је глув и слеп на све осим на тв-рекламе и бескрајни ланац лажи и полуистина које данас зовемо вестима.

Да ли љубав може да помири непрестану борбу између добра и зла?

Тешко. Мада, тај покушај је, кроз векове, један од најузвишенијих, највећа мера људскости. Када би љубав побеђивала зло, не би била тако ретка. Зар није сва књижевност, сва филозофија, све остало стваралаштво заправо говор о борби љубави против зла? Човек се докопао свести, а свест му, уз велике, несамерљиве идеје и дела,опојно и непрестано шапуће све зло овога света.

Постоји ли, уопште, шанса да се човек који је умислио да је јачи од Бога – врати Богу?

Наравно. Када целу Планету опустимо као што су људи учинили са Ускршњим острвом. Када посечемо све шуме овога света (а дрво је близак човеков рођак), да би корпорацијски камиони и скупе лимузине имали своје аутопутеве где год замисле. Када упакују и продају сву воду на свету и проспу још небројена мора невине крви. Када се сваки лицемерни, полуобразовани аматер опроба на месту министра, премијера, или члана парламента.

Када из библиотека избаце Раблеа, Дантеа, Његоша, Достојевског, Хесеа, Рилкеа, Кјеркегора, Ничеа, Томаса Мана, Пруста, Бодлера, Хомера, Камија..., а уместо њих ставе гимназијске свешчице тв-звездица, певачица и стриптизета, школске саставе жена које су, ужаснуте пред својим средовечним годинама,поверовале да је спас у писању, ма каквом, али писању, ставе целу поплаву повампиреног, бљутавог соц-реалистичког препричавања својих живота из управо минулих ратова и бомбардовања, а већ данас све то, неки, без трунке стида, проглашавају за књижевност. Када у школске и факултетскепрограме уђе цела војска амбициозне недаровитости а нађу се људи који ће бити спремни да то предају као књижевност.

Када све то потраје и нестане и последња примисао да је на овоме свету било стварних мислилаца, духовних величина, вајара, композитора, градитеља, писаца, филозофа, умних теоретичара, када задувају страшни ветрови свеопште пустиње, можда ће се неко сетити праотаца, духовности коју смо помињали, можда ће се сетити оних прапредака који су, без Болоњске декларације, у својим пећинама, уз лојану свећу цртали небеска сазвежђа и путоказе духа и живљења (а ми, у својој уображеној назовицивилизацији, мислили да су то цртарије доконих ловаца), можда ће, оно што остане од човека, препознати стварно лице свеопштег Творца.

Зоран Радисављевић

 

 

 

sajt plakat Iza Boga

 

 

Recent work – Prethodni roman

 

SKIPPER, novel
Author: RATKO ADAMOVIC
Publisher: Narodna Knjiga, 2007

 

http://www.adamovic.rs/skakac.jpg

It seems that the Archipelago of Eternity, in its true sense, was first foreshadowed - however, there is hearsay that it was actually discovered - by a Frenchman. If it is not only a rumor, his name was Georges Bataille. Some eccentrics claim that in some scripts written by the mysterious Frenchman they read about the consequences of when the Archipelago and the life on earth - if the life on earth were worth mentioning at all - briefly unite somewhere at their hardly noticeable border line. Whichever way, its existence had been long before suspected, though maybe not with that particular name. Nevertheless, it is authentic that the Frenchman was the first one to write about the momentous instant of a “small death” that occurs when the Archipelago of Eternity and the life here, on earth, unite. If the life here… All right, that doubt has already been expressed. http://www.adamovic.rs/more.gif

 

 

TRUE BELIEF OF THE DOUBTING

 

 

Ratko Adamovic, SKIPPER, Narodna Knjiga, Belgrade 2007

 

 

 

The books of Ratko Adamovic’s to all - new, occasional, passionate - readers offer a surprise that grows progressively with their wish to “decode” each book in all its segments, thus commending themselves to the readers like diverse metaphoric and semantic strata. Ratko Adamovic, composing his books outside the clichéd and conceptually exhausted literary market of Belgrade and of Serbia, at a middle point between meaningful heights of an essay and a suggestive story, with every new book of his sets forward to his readers a new challenge: different from the former one - the same only because it originates from the same fascinating literary workshop of Adamovic’s. Local critics and his colleges, who for decades have been scraping along uncultivated land of worn out national myths and senseless and futile revitalization of “everlasting” stories, restrained themselves from commenting his works, nurturing a domicile and subconscious envy of the kind: I would write like him if I only could. Nevertheless, on many occasions this writer has proved that he can achieve something that for others is only of a rhetoric substance so dear to critics - to be modern in a traditional way and traditional in a modern way both at the same time. One could say usual alchemy of an unusual author or vice versa. Unusual, truly dedicated to principles of high literary qualities, to both the trends of the world and the heritage of the Serbian literature, Ratko Adamovic with every new book of his sets forward a new creative challenge attempting with every new page or with every new dramatist and stylistic acrobatics to rise even above his own ideas. Therefore many of Adamovic’s novels attempt to be smarter than the author himself and to surpass the original aim, but precisely, what presents a weak point of many, presents a strong point of few. This is exactly the way in which one should read the new novel Skipper.

 

Books like this one are very rare lately. Why do I point out this fact at the beginning, highlighting it before the book’s literary, poetic, stylistic and proficient accomplishments? Principally since the linear line of the narrative and the classic narration with brilliant psychological and symbolic nuances at the beginning of a new millennium prove that a classic novel is possible, furthermore the book is remarkably attention-grabbing, offering a potential reader a nearly forgotten joy of reading.

 

A narrative that begins literary out of nowhere or everywhere, from the eternity of the “archipelago” situated “everywhere and nowhere” from which the “white boy” gets into his “embodiment” – Doubting Ivan - hospitalized, following a successful professional career and several doctorates, in a “totally mundane” Serbian hospital. Being cured from an unknown disease and even less known weakness, Doubting Ivan presents a mystery for his biological parents and doctors, the entire company, family and the nation, who were expecting his glorious come back. However, from within the facade of Doubting emerge the “white boy” from the “archipelago” bringing along a totally different essence, as well as a totally different experience of existence diametrically opposite to petty proprietors’ instincts of the humans - doctors in this case - as well as layers of national and familiar prejudice and expectations. On his journey of initiation into human existence the “white boy” carries from the “archipelago” himself, his relation to the absolute as an eternal truth and - the Creator. However, following his encounters with characters from the metaphoric endlessness of the hospital, he begins to doubt his truth, face to face with numerous unsolved problems and unachieved goals that culminate through his living within stratified and complex mutual relations, emotions and expectations. The journey towards the divine truth turns to a journey into the most profound depths of a being–searcher, attempting to reach the truth in the only possible way – by means of love, united with his loving one in the “small death” (G. Bataille) – i.e. orgasm. However, already existing within the celestial and chthonian truth, love is, in its highest exaltation, only a step away from death that inspires love with challenges, definiteness and a fear from the entire passing away into a nonbeing. Furthermore, combined with the mystic tradition, St Augustine, The Great Inquisitor, George Bataille, the global mystical legacy, the allegory of the hospital situation and the “sickness unto death” (Kierkegaard), the novel Skipper acquires a miraculous form of a universal metaphor and a specific hymn of love materialized at the most unusual places by means of cosmic plethora.

 

More inattentive readers may, due to a plentitude of topics and ostensibly static, meditative and limited in space picture of the novel, get an impression that they are reading a book that is unable to fully concentrate on the depicted subject matter. Nevertheless, it is absolutely clear later that the author successfully realizes his idea precisely by employing that specific point of view, unusual stylishness and arrangement of details, avoiding schematized and traditionalistic individualization of the characters. In the same manner Adamovic eschews, by giving preference to facts and short essay-like tractates, to make the novel appear monotonous since the core of the fable does not carry enough intensity as the narration itself is relaxed and consistent in view of the fact that the author desires to explicate his narrative modus operandi and his point of view. Besides, Adamovic achieves this elegant steering clear of that ostensible inevitability by bringing to life some specific details and by intensifying parts of episodic characters - other patients and Ivan’s parents - within the dramatic mainstream thus assigning to the leading characters and their intentions a more compelling and polysemantic underpinning within the basic structure of the novel and also by building of a general and individual picture of the characters.

 

 

With the help of qualities of his inner being, the White Boy achieves the desired. While the humankind is still rolling in the mire of their small proprietor’s pseudo-intelectual instincts and desires, in the hospital that has no end and where the only horizon is an endless line of intensive care units, the machines for keeping the humankind alive, but without spirit and emotions, are smoldering.

 

This book is, undoubtedly, interwoven with an adventurous spirit and picaresque parts, universal paradigms of quest for wisdom, for the Grail and for secrete learnings hidden somewhere between heaven and earth, on a road on which we can uncover a secret and the secret can uncover us.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ISTINSKA VERA NEVERNOG

 

Ratko Adamović, SKAKAČ, Narodna knjiga, Beograd 2007  

 

 

Knjige Ratka Adamovića svakom - novom, povremenom, pasioniranom – čitaocu nude iznenađenje koje raste progresivno sa željom da se knjiga “otključa” u svim segmentima koji se, poput raznorodnih metaforičkih i semantičkih nivoa, nude čitaocu. Stvarajući izvan poetički stereotipne i idejno izmoždene književne čaršije beogradske i srpske Ratko Adamović, na sredokraći između značenjskih visina eseja i sugestivne priče, svakom novom knjigom pred čitaoca postavlja novi izazov, različit od prethodnog i isti samo utoliko što dolazi iz začudne pripovedačke i romaneskne radinoce Adamovićeve. Prećutkivan od kritike koja je prema njegovim delima gajila domicilnu i podsvesnu zavist tipa; “Ja bih ovako pisao, samo kada bi umeo” i kolega, koje su se decenijama koprcale u parlogu oronulih nacionalnih mitova i beslovesne i uzaludne revitalizacije “večnih” priča, ovaj pisac je više puta dokazao ono što je za druge samo retoričko pitanje milo kritičarima da, u isto vreme, bude moderan na tradicionalan način i tradicionalan na moderna način. Reklo bi se, obična alhemija neobičnog pisca ili upravo suprotno. Neobičan, istinski veran načelima književnog kvaliteta i tokova svetske i nasleđa srpske književnosti, Ratko Adamović svakom novom knjigom i pred sebe postavlja novi kreativni izazov pokušavajući, svakom stranicom ili dramaturškom i stilskom akrobacijom, da nadiđe i vlastitu zamisao. Otuda mnogi Adamovićevi romani pokušavaju da budu pametniji od samog pisca da nadiđu prvobitnu nameru ali u pravo iz onoga što je mana mnogima niče vrlina malobrojnih. Upravo je to put kojim treba krenuti u iščitavanje novog romana – Skakač.   

U poslednje vreme veoma su retke knjige poput ove. Zašto napominjem ovu činjenicu na početku stavljajući je u prvi plan u odnosu na književnu, poetičku, stilsku i zanatsku ostvarenost? Pre svega što linearna linija priče i klasično pripovedanje uz briljantnu psihološku i simboličku iznijansiranost na početku novog milenijuma dokazuju da je klasičan roman moguć i ne samo to; već i da je itekako zanimljiv pružajući potencijalnom čitaocu skoro zaboravljenu radost čitanja.

Priča koja počinje bukvalno niotkuda ili odasvuda; iz beskraja “arhipelaga” situiranog “svuda i nigde” iz koga “beli mladić” dolazi u svoje “otelovljenje” – Ivana Nevernog, hospitalizovanog, posle uspešne svetske profesionalne karijere i nekoliko doktorata, u jednoj “sasvim običnoj” srpskoj bolnici. Lečen od nepoznate bolesti i još manje poznate slabosti Ivan Neverni je enigma i za svoje biološke roditelje, lekare i čitavu okolinu, familiju i naciju, koja očekuje njegov trijumfalni povratak. Ali u obličju Nevernog pojavljuje se “beli mladić” iz arhipelaga koji sobom nosi sasvim drugačiju esenciju ali i iskustvo postojanja; dijametrano suprotan sitnoposedničkim instiktima ljudskim, lekarskim, u ovom slučaju, ali i naslagama nacionalnih i porodičnih predrasuda i očekivanja. Na inicijacijsko putovanje u ljudsko postojanje “beli mladić” iz arhipelaga nosi sebe, odnos prema apsolutu kao večitoj istini i Tvorcu ali, u susretu sa likovima iz metaforičnog beskraja bolnice, i svoje istine dovodi u pitanje u dodiru sa nizom nerazrešenih problema i životnih neostvarenosti, koje kulminiraju tokom njegovog boravka u slojevitosti i složenosti međusobnih odnosa, emocija i očekivanja. Put ka božanskoj istini se pretvara u putovanje u najdublje dubine bića tragaoca koji pokušava da se približi istini postojanja na jedini mogući način putem, ljubavlju - sjedinjenjem sa voljenom osobom u “maloj smrti” (Ž.Bataj), orgazmu. Ali, kako i jeste unutar nebeske i htonske istine ljubav je, u svojim najvišim egzaltacijama, na korak od smrti kao što smrt inspiriše ljubav, izazovima, konačnošću i strahom od potpunog nestajanja u nebiću. Ako pri tom dodamo mistično nasleđe, Sv Avgustina, Velikog Inkvizitora, Žorža Bataja i svetske mistične baštine, alegoriju bolničkog okruženja i “bolesti na smrt” (Kjerkegor), tek onda roman Skakač dobija začudan oblik univerzalne metafore i specifične himne ljubavi koja se postvaruje na najčudnijim mestima načinom kosmičke punoće.

Lakomisleniji čitaoci će u obilju tema i naoko statične, meditativne i prostorno ograničene slike prostora ovog romana, za trenutak pomisliti da pred sobom imaju knjigu koja ne uspeva da se u potpunosti usredsredi na izabranu problematiku. No, kasnije biva potpuno jasno da pisac uspešno realizuje svoju zamisao uprav tim specifičnim načinom posmatranja, neobičnom stilizacijom i rasporedom detalja, izbegavanjem shematizovanog i tradicionalističkog individualizovanja likova. Na isti način Adamović izbegava da, davajući prednost faktima u malim esejiziranim traktatima, roman učini monotonim jer osnova fabule ne nosi u sebi dovoljno intenziteta jer je i samo pripovedanje smireno i razložno budući da, u isto vreme, želi da obrazloži svoj pripovedački postupak i ugao posmatranja. Takođe eleganto mimoilaženje ove naoko neminovnosti Adamović postiže oživljavanjem nekih pojedinosti i intenziviranjem učešća epizodnih likova (ostali bolesnici i Ivanovi roditelji) u osnovnom dramaturškom toku koji glavnim likovima i njihovim namerama daju jače i višeznačnije utemeljenje unutar osnovne konstrukcije romana ali i u građenju opšte i pojedinačne karakterološke slike.

Osobinama svoga unutarnjeg bića “beli mladić” doseže željeno. Dok se ljudski rod još uvek valja u kalu svojih sitnoposedničkih i pseudointelektualnih instikata i želja u bolnici kojoj nema kraja i konca a jedini horizont je beskrajni niz “šok” soba u kojima tinjaju aparati koji održavaju čovečanstvo bez emocija i duha.

Nesumnjivo da je ova knjiga, prožeta avanturističkim duhom i pikarskim partijama, univerzalna paradigma potrage za mudrošću, gralom i tajnim znanjem skrivenim negde između neba i zemlje; na putu kojim otkrivamo tajnu i tajna otkriva nas.

Petar V. Arbutina

 

http://www.adamovic.rs/skakac.jpg


 

In preparation – U pripremi

 

 

SELECTED WORKS: The publishing of Adamovic’s SELECTED WORKS was announced at the Opening of the 51st Belgrade International Book Fair. The announcement attracted enormous attention by the public and media. This edition consists of the following novels:

http://www.adamovic.rs/sdelav.jpg

1. Glass Forgers, 2. School of Night, 3. Kantarion, 4. Immortal Kaleb
5. Pagan Protocol, 6. Caravansary, 7. Sacred Oak



On this page – Na ovoj stranici:

 

About the Writer – O piscu

The latest novel – Novi roman

Recent work – Prethodni roman

In preparation – U pripremi

 

 

RATKO ADAMOVIC, novelist and short story writer, was born in 1942.His collections of short stories are Yellow Submarine (1972) and Everybody Dies (1977). His novels are  Nude Guard (1982), Rope (1977), Workshop for Madness (1986), Sacred Oak
(1990 and 1992), Caravansary (1993), Pagan Protocol (1995), Immortal Kaleb (1997 and 1998), Kantarion (1998), Clay Readers (2000), Garden of Spirits, essays (2002) - some
of which were translated into English and French - School of Night, novel (2003) Glass-forgers, novel (2005) - folio 1 of his selected works - Skipper, novel (2007) and the latest – Beyond God (2010).

 

 

 

ratko foto za sajt

 

The theme of isolation of the individual from the outside world serves as the foundation for Adamovic's metaphorical prose, in which the absence of a sense of time prevails.

Ratko Adamovic works and lives in Belgrade. Selected excerpts from his books have been translated into many foreign languages and his stories included in world anthologies of short stories.